Mindfulness nije isto što i meditacija

Kasno je. Sudovi su oprani, telefon je još u ruci, a glava radi kao da je tek podne. U tom stanju lako je pomešati dve stvari koje zvuče slično: mindfulness i meditaciju. Kao da su ista reč u dva akcenta.

Nisu.

Jedno je način na koji primećuješ ono što se dešava. Drugo je vežba kojom to možeš da neguješ. Ta razlika deluje mala dok je ne izgovoriš naglas. Posle toga sve postane jednostavnije.

Šta je mindfulness?

Mindfulness je usmerena, prisutna pažnja na ono što se događa sada, bez žurnog ocenjivanja da li je to dobro, loše, poželjno ili pogrešno. To nije posebna poza ni ritual. Više je kvalitet pažnje koji može da se pojavi dok sediš, hodaš, pereš šolju ili slušaš sopstveni dah. [1][2]

Kad ljudi traže „šta je mindfulness“, često zapravo traže prevod u običan život. Najbliže tome bilo bi: primetiti šta se dešava dok se dešava, i ne dodati odmah ceo roman preko toga. Osetiš da si stegnuo vilicu. Primetiš da si već tri minuta u istoj brizi. Čuješ frižider, komšiju, sopstveno disanje. Nisi nestao u tome. Tu si.

U istraživanjima se mindfulness često opisuje kao svesnost sadašnjeg trenutka bez osuđivanja [1], ali važno je i šta ta definicija nije. Nije pražnjenje uma. Nije odsustvo misli. Nije stalna smirenost. Nekad je baš obrnuto: prvi put jasno vidiš koliko si rasejan, napet ili umoran. To ne znači da radiš loše. Obično znači da si počeo da primećuješ.

Kako se mindfulness razlikuje od meditacije?

Meditacija je vežba. Mindfulness je način pažnje koji ta vežba može da razvija. Možeš da meditiraš tako da vežbaš mindfulness, ali ne svaka meditacija izgleda isto, niti se svaka svodi samo na to. Ukratko: mindfulness je kvalitet iskustva, a meditacija je jedna od staza do njega. [1][2][3]

NCCIH, američka javna zdravstvena institucija, pravi baš tu razliku: meditacija je širi skup praksi koje povezuju um i telo, dok neke od tih praksi uključuju mindfulness, odnosno održavanje pažnje na sadašnjem trenutku bez prosuđivanja [1]. To pomaže da ne guraš sve pod istu etiketu.

Možeš ovo zamisliti ovako. Meditacija je vreme koje odvojiš da sedneš, legneš ili hodaš i radiš određenu mentalnu vežbu. Na primer, vraćaš pažnju na dah, zvuk ili telesne senzacije. Mindfulness je ono što se u toj vežbi trenira: sposobnost da primetiš gde je pažnja otišla i da je vratiš, bez dodatne grubosti prema sebi [2].

Postoje i druge meditativne prakse koje nisu isto što i mindfulness meditacija. Neke koriste mantru, neke razvijaju saosećanje, neke se oslanjaju na vizuelizaciju, neke na otvorenu pažnju. Istraživači baš upozoravaju da nastaje zbrka kada se reč mindfulness koristi kao kišobran za previše različitih stvari [3]. Kad sve znači sve, onda na kraju ne znači mnogo.

Mindfulness je ideja o tome kako obraćaš pažnju; meditacija je vreme koje odvojiš da tu pažnju vežbaš.

Ta rečenica nije cela nauka, ali je dovoljna za početak. A početku često i treba samo to.

Zašto se te dve stvari stalno mešaju

Mindfulness i meditacija se mešaju zato što se najčešće sreću zajedno. Većina ljudi za mindfulness prvi put čuje kroz vođenu meditaciju, kurs ili aplikaciju. Zato nije čudno što deluje kao da su to dve reči za istu stvar, iako istraživači sami upozoravaju da ta nejasnoća pravi zabunu. [1][3]

Ako prvi put probaš vođenu praksu i čuješ: „primeti dah, misli i telo bez osuđivanja“, normalno je da zaključiš da je mindfulness isto što i meditacija. U praksi su bliski. U definiciji nisu.

Pomaže jedna svakodnevna razlika. Možeš da opereš sudove bez prisutnosti, dok u glavi već vodiš sutrašnji razgovor. A možeš i da ih opereš uz malo više pažnje: toplota vode, zvuk tanjira, napetost u ramenima, misao koja žuri napred. To drugo liči na mindfulness, iako nije formalna meditacija.

Sa druge strane, možeš da sedneš na deset minuta i radiš formalnu meditaciju. To već jeste vežba. Ima početak i kraj. Namerno je izdvojena iz ostatka dana. Zato je korisno držati odvojeno ideju i postupak. Ne zbog akademske preciznosti, nego zato što ti pomaže da znaš šta zapravo pokušavaš.

I još nešto tiho vredi reći. Ne moraš da „budeš mindful“ ceo dan da bi ti kratka praksa značila. Ni pet minuta pažnje nije mala stvar ako je to jedini prostor u danu u kojem stvarno stigneš sebe.

Nije svaka pažnja prijatna

Mindfulness i meditacija često mogu da pomognu sa stresom, raspoloženjem ili kvalitetom života, ali istraživanja su i dalje mešovita, a mnoge studije nisu naročito čvrste [1]. To znači da vredi biti radoznao, ali ne i praviti od ovoga obećanje koje praksa ne može da nosi.

Još važnije, nije svako iskustvo tokom meditacije prijatno. NCCIH navodi da se ove prakse uglavnom smatraju niskorizičnim, ali da nema dovoljno kvalitetnih studija da bi se o bezbednosti govorilo potpuno sigurno; u pregledu koji navode, oko 8 procenata učesnika prijavilo je negativne efekte, najčešće anksioznost i depresivno raspoloženje [1]. Drugi radovi idu i dalje i pokazuju da prolazna uznemirenost, pojačana pobuđenost ili osećaj odsečenosti od sebe mogu da se jave kod dela ljudi, posebno u strukturisanim programima i zavisno od same osobe, načina vođenja i intenziteta prakse [4][5].

Zato mindfulness nije takmičenje u miru. Ako ti okretanje ka unutra pojača nelagodu, uspomene ili preplavljenost, to nije nešto što treba pregurati po svaku cenu. Za neke ljude je blaži pristup bolji. Za neke je profesionalna podrška bolji sledeći korak, naročito ako se boriš sa upornom nesanicom, traumom, paničnim napadima ili depresijom.

Poštena definicija mora da ostavi mesta i za to.

Dovoljno za večeras

Ako želiš najkraću moguću razliku, ona glasi ovako: mindfulness je način da budeš sa iskustvom koje već postoji, a meditacija je odvojeno vreme u kom to vežbaš.

Večeras možeš da probaš bez mnogo ceremonije. Dok puniš čašu vodom ili nameštaš jastuk, zastani desetak sekundi. Oseti stopala na podu. Primeti jedan udah i jedan izdah. Primeti i sledeću misao, bez rasprave s njom. To još ne mora da bude meditacija.

Ali već jeste početak pažnje.